Vrlo često se čuje kako je neko primio infuziju i kako mu je bilo mnogo bolje.
Primetili smo čak da se njena primena široko reklamira na različitim društvenim mrežama.
Infuzija se u tom kontekstu spominje kao sredstvo za podizanje imuniteta, detoksikaciju, rehidracju kože itd.
Zbog toga ćemo u ovom tekstu napraviti mali osvrt na nju.
Šta je to infuzija?
Infuzije predstavlja kombinaciju tečnosti, minerala, vitamina i drugih supstanci koja je tako napravljena da može da se daje pacijentu direktno u organizam kroz venu.
Daje se u ustanovama medicinskog tipa ali može i preko kućne nege u kućnim uslovima.
Infuziju najčešće čine:
Tečnost u vidu 0,9 postotnog rastvora NaCl
Ovaj rastvor predstavlja osnovu infuzije još od sredine devetnaestog veka.
Sastoji se od vode i delikatnog balansa NaCl.
Njega čini 1000 ml vode u koju je rastvoreno 9 grama elektrolita natrijuma i hlora.
Rastvor je napravljen tako da može da se da direktno u krvotok bez oštećenja organizma.
Kada se nađe u krvotoku omogućava nadoknadu nedostatka tečnosti i elektrolita.
Pošto je njegov osmolaritet sličan plazmi on ne dovodi do isušivanja ili prevelikog navodnjavanja ćelija, već popunjava prostor između ćelija (intersticijum).
Samim tim što se da venski, on ima raspoloživost od 100 procenata ali pošto samo 1/3 ostaje u intravaskularnom prostoru njegov hemodinamski efekat je kratkotrajan.
Kontraindikacije za primanje su kongestivna srčana slabost, ozbiljna bubrežna slabost, retencija natrijuma (povećane vrednosti natrijuma u krvi), edem (otoci koji potiču pre svega od bubrežne i srčane insuficijencije), ciroza jetre itd.
Posebno bismo pomenuli primenu infuzionih rastvora kod starijih pacijenatagde bi prilagodjavanje doze trebalo da bude procenjeno na osnovu stanja pacijenta uključujući njegovu težinu, procenu tečnosti i elektolita, bubrežne i srčane funkcije.
Infuzija 5 % glukozom
Rastvor 5 % glukoze sadrži 50 gr glukoze u 1 litru što znači da svaki ml sadrži 50 mg.
Ovaj rastvor je indikovan u stanjima gde postoji potreba za nadoknadom tečnosti i ugljenih hidrata.
Takođe se koristi kao rastvarač za lekove koji su kompatibilni sa njim za intravensku primenu.
Koncentracija i doziranje treba prilagoditi starosti, težini i kliničkom stanju pacijenta.
Glikemija, tj šećer u krvi mora da se prati.
Takodje treba da se prati i balans elektolita.
Iako je ovaj rastvor izotoničan što bi trebalo da znači da je neškodljiv za ćelije organizma, ipak njegova administracija može da dovede do raznih poremećaja.
To najviše zavisi od pacijentovog stanja, odnosno pridruženih bolesti i njegove sposobnosti da metaboliše glukozu.
Može doći do dehidratacije, ali i suprotno do edema, kao i do poremećaja elektrolita kao što u Na, K i drugi.
Pod rizikom od razvijanja hiponatrijemije u kojoj je Na snižen su posebno pacijenti sa srčanim, bubrežnim i oboljenjima jetre.
Naglo nastala, tj akutna hiponatrijemija može da dovede i do edema mozga što se manifestuje glavoboljom, mučninom, povraćanjem, letargijom i epi napadima.
Brza administracija može da dovede do hiperglikemije koja sama po sebi dovodi takođe do mnogih komplikacija kao što je poremećaj K.
Kontraindikacije za primanje su neregulisan dijabetes, hiperglikemija, razna druga stanja gde može postojati intoleracija na glukozu, srcana i renalna insuficijencija itd…
Miks različitih vitamina, ali najčešće vitamina C i vitamina B
*Vitamin C predstavlja jedan od najosnovnijih vitamina neophodnih za ljudski organizam.
Ne možemo da ga stvorimo već jedino možemo da ga unesemo putem različitih namirnica.
Bitan je za čitav niz procesa u organizmu, ali pre svega u mehanizmima odbrane imunog sistema i normalnog funkcionisanja ćelija.
*Vitamini iz grupe B koji su bitni za različite procese u organizmu počevši od normalnog funkcionisanja našeg nervnog sistema, oporavak kože, imuniteta, stvaranja crvenih krvnih zrnaca, steroida,masnih kiselina pa do smirivanja simptoma mučnine kod trudnica (B 6).
Različite vrste lekove koji su tu da ubrzaju i omoguće oporavak organizma
Ti lekovi su posebno napravljeni da mogu da se rastvaraju u infuziju odnosno da mogu da se unesu u organizam direktno kroz krvotok.
Na taj način je njihovo dejstvo brže ali i kompletnije jer nema gubitaka supstance preko gastrointestinalnog trakta ili drugih metaboličkih procesa.
Pored NaCL-a i glukoze, postoje i druge vrste infuzija ali ova dva se najčešće daju i zato smo pre svega pisali o njima.
Čemu služi infuzija?
Infuzije se može koristiti kako kod zdravih tako i kod osoba obolelih od hroničnih bolesti.
Uključuje se u različitim stanjima ali najčešće radi:
- Nadoknade tečnosti kod osoba koje su dehidrirale, recimo kod proliva,
- Kao medijum za rastvaranje drugih lekova koji se daju intravenski,
- Kada postoji gubitak u elektrolitima,
- Kada postoji mamurluk,
- Kod osoba koje imaju mučninu i povraćanje,
- Za ispiranje rana, očiju, opekotina,
- Koristi se za inhalaciju u inhalatoru,
- Čist NaCl služi i za ispiranje sočiva…..
Da li treba primati infuziju?
Kao i svaki medikament i infuzija ima svoja ograničenja i svoj opseg upotrebe.
Treba je primati samo onda kada je baš neophodno odnosno kada je propisana od strane lekara.
Činjenica stoji da se pacijenti osećaju bolje posle primanja infuzije.
Razlog za to je koktel vitamina koji se nalazi u njoj, povišenje pritiska do kog dovodi tečnost infuzije i minerali koji nadoknađuju istrošene rezerve.
Sa druge strane, primanje infuzije predstavlja invazivnu tehniku davanja lekova koja podrazumeva ubadanje vene iglom ili braunilom što ima izvesnih opasnosti.
Tu dolazimo do nežjenih dejstava koje imaju infuzije:
- Može da dovede do skoka pritiska, stoga osobe obolele od hroničnih bolesti srca moraju da budu oprezne sa njihovim primanjem,
- Alergijske reakcije lekova su izraženije kada se lek primi venski,
- Može da dođe do upale mesta primanja infuzije,
- Pucanje vene može da dovede do stvaranja većeg plavetnila na koži, poput masnice, za koje treba vreme da bi nestala,
- Osobe sa hroničnom bolešću bubrega bi trebale da budu oprezne prilikom dobijanja infuzije odnosno da je dobijaju samo onda kada to prepiše lekar,
- Primetilu smo da često primanje infuzije dovodi do razvoja jednog interesantnog psihičkog problema. Pojedini pacijenati,koji često primaju infuzije, na njih gledaju kao na čarobni lek koji može da izleči sve, čak i povišeni pritisak (mada ga u realnosti podiže). Ta zavisnost od primanja infuzije se primećuje u paradoksalnoj situaciji gde infuzija jedva da je krenula a njima je već bolje…
Zaključak ovog teksta bi bio da infuzija ima svoje mesto u medicini ali ne i kao magičan lek koji bi trebalo da se konzumira kada god ima nekih tegoba.
Treba da se prima samo onda kada je to medicinski opravdano odnosno kada ne može da našteti.
Primanje infuzije na svoju ruku nije opravdano i ne bi trebalo da bude praksa.
Lekari često imaju problem sa rodbinom starih pacijenata koji su oboleli od hroničnih bolesti, prvenstveno od bolesti srca i bubrega.
Za takve pacijente dugo primanje infuzije ili često ponavljano može da bude itekako štetno jer pacijenti kojima ovi organi rade oslabljeno ne mogu prosto da obrade toliku količinu tečnosi i supstanci koje u njima nalaze da može da dođe do akutne bubrežne ili srčane insuficijecije što može da dovede do smrti.
Pacijenti dobijaju prvo otoke na nogama, diureza tj učestalost mokrenja i količina tečnosti koju izmokre je smanjenja, srčani rad im je ubrzan i neparvilan jer srce posto nije u stanju da ispumpa toliku količinu tečnosti, znoje se i bledi su, dišu plitko i ubrzano i na kraju mogu da se uguše.
Tako da, infuzija nije definitivno čarobni štapić i treba da bude pažljivo ordinirana.
