Nastanak vakcine i istorija nastanka vakcine predstavlja jedan mukotrpan proces i borbu ljudske vrste za zdravljem. Taj proces je oduvek bio težak, zato i danas vakcinacija i pitanje vakcinacije predstavlja glavnu temu u celom svetu.
Pojavom korona virusa, to pitanje je postalo još aktuelnije, mada ne smemo zaboraviti i MMR vakcinu od pre par godina koju sada niko ne spominje.
U ovom tekstu ćemo pokušati da vam objasnimo kada i kako su nastale vakcine ali i kako je sam taj proces tekao.
Kada se prvi put pojavila vakcina?
Zarazne bolesti su postojale od davnina, a od njih su na žalost umirali svi ali pre svega deca.
Ne čudi onda činjenica da su još u staroj Kini postojali pokušaji da se razvije neki način borbe protiv različitih bolesti.
Tako su i nastali prvi zapisi pokušaja borbe protiv velikih boginja.
Velike boginje su inače izuzetno zarazna i smrtonosna infekcija kod koje se smrtnost kretala oko 30 procenata kod odraslih a još više kod dece.
Stari Kinezi su mlevenjem krusta uzimanih od obolelih stvarali prah koji su deca ušmrkavala u nos i na taj način stvarala kakav takav imunitet.
Ipak prvi pravi pokušaj razvoja vakcine protiv ove bolesti ali i vakcine uopšte je bio 1796.
Te godine je Edward Jenner, britanski lekar primetio da žene koje muzu krave i koje bi dobile infekciju kravljih boginja, koju inače izaziva virus sličan virusu velikih boginja, nisu dobijale velike boginje u vreme epidemije.
To saznanje je iskoristio započevši sa naše tačke gledišta bizararan eksperiment.
Uzeo je deo pustule jedne od tih žena i uneo ga osmogodišnjem detetu ogrebavši ga.
Zatim je pokušao to dete namerno da zarazi velikim boginjama.
Dete se nije zarazilo i na taj način je rođena jedna od prvih vakcina protiv jedne od najstrašnijih bolesti na svetu.
Vremenom je vakcina usavršena i 1980. godine je „Svetska zdravstvena organizacija“ proglasila da su velike boginje eradicirane tj. više ne postoje.
Zahvaljujući uspehu ove vakcine, počeo je razvoj i mnogih drugih vakcina kao i samog procesa vakcinacije.
Borba protiv zaraznih bolesti je započela na način nezamisliv do tada.
Nastanak vakcine je našoj vrsti konačno dao oružje za borbu protiv mnogih nelečivih bolesti. To oružije je vremenom dobilo mnogo oblika.
Počevši od toga da zarazne bolesti uzrokuju različite vrste mikroorganizama kao što su bakterije, virusi, paraziti, onda je logično da postoje različiti tipovi i tehnologije razvijanja vakcina. Sama istorija vakcinacije se proširila u više pravaca.
Tu su na svet došle ideje namernog oslabljivanja odnosno ubijanja mikroorganizma i zatim njegovo unošenje u toj oslabljenoj neaktivnoj formi u organizam čoveka.
Jednom kada bi taj mrtav ili oslabljen mikroorganizam ušao u organizam, on ne bi imao mogućnost da naškodi već bi našem organizmu dao primer, kako da se bori protiv živog napadača.
Na ovaj način je Luj Paster 1881. i 1885. napravio vakcinu protiv antraksa i besnila.
Početkom 20tog veka je francuski doktor Albert Calmett razvio vakcinu protiv tuberkuloze.
Dalji nastanak vakcina je išao vrtoglavom brzinom, nastale su vakcine protiv mnogih drugih bolesti, pogotovo posle Drugog svetskog rata kada je nastala polio vakcina, i usavrešne su druge vakcine protiv malih boginja, rubele…
Vremenom su naučnici počeli da razvijaju vakcine koje su u sebi sadržale samo fragmente napadača na organizam.
Na taj način je verovatnoća razvoja neželjenih reakcija bila svedena na minimum a našem odbrambenom organizmu je data mogućnost da na precizan način nauči kako da se bori protiv napadača.
Razvojem genetike, počeo je i razvoj RNK i DNK vakcina koje su još specifičnije i preciznije.
Na ovaj način organizam je razvijao svoju odbranu na osnovu samo malih fragmenata genetskog koda napadača koji ne mogu da izazovu infekciju a predstavljaju dobar primer za razvoj odbrane.
Kada se vakcine primaju?
Sa nastankom vakcina, ustalio se i način njihovog davanja.
Danas postoje pojedinačne vakcine ali i kombinacije vakcina.
Kombinacija vakcina su značajne jer se njima vrši imunizacija sa više različitih izazivača bolesti koji se nalaze u jednoj vakcini.
Postoji tačno određeni plan davanja vakcina koji kreće od ranog detinjstva i čiji je cilj da zaštiti decu u najranijem delu života.
Pored ovog načina vakcinisanja, postoji i mogućnost davanja vakcina po početku epidemije, kao recimo kod korona virusa ili posle nekog nesrećnog događaja, kao recimo vakcina protiv tetanusa koja se daje posle nastanka povrede i mogućnošću zaražavanja.
Da li vakcine imaju neželjena dejstva?
Kao i svi lekovi i vakcine mogu da imaju neželjena dejstva.
Ta neželjena dejstva su retka uzevši u obzir masovnost i razvijenost vakcinacije.
Ona mogu najčešće da budu:
- Crvenilo i bol na mestu uboda,
- Skok temperature koji prolazi posle dan dva,
- Slabost i malaksalost,
- Pospanost i umor.
Postoje i teže reakcije koje su jako retke i koje se kreću od stvaranja oteklina na mestu davanja vakcine, do stvaranja trombova, visoke temperature i smrti.
Ali ovakve reakcije su jako jako retke i mi ne možemo da se setimo ijednog neželjenog događaja u našoj zemlji ovog tipa.
Ovde treba pomenuti i MMR vakcinu i njenu pogrešnu povezanost sa autizmom.
Na žalost, period davanja MMR vakcine se poklopi sa periodom javljanja prvih simptoma autizma.
Naravno to je dovelo do kobnog povezivanja ove vakcine sa autizmom što je dovelo do pada broja vakcinisane dece i posledično pojave epidemije malih boginja.
Činjenica stoji da je bilo koja druga vakcina došla u tom periodu ona bi bila povezana sa autizmom a ne MMR.
Pojava korona virusa je ovaj problem sklonila na stranu i sada ga više niko ne pominje.
Da li se treba vakcinisati?
Ako se vratimo na početak ovog teksta o istoriji vakcina i eksperimenta koji je obuhvatao decu i po današnjim standardima krajnje je problematiačan.
Dolazimo do pitanja, koliko su ti ljudi bili očajni i koliko pritisnuti smrtonosni bolestima, da su dozovljavali da se na njihovoj deci rade eksperimenti?
Zahvaljujući vakcinama mi ne znamo kako je to.
Vakcinacija je kao proces dovela do nestanka pojedinih bolesti kao što su velike boginje kao i smanjivanja verovatnoće da će do drugih bolesti doći.
Iz tog razloga mi nismo videli izobličenost velikih boginja, kašalj deteta kod velikog kašlja, grčeve i strah u očima kod tetanusa…
Male boginje smo na žalost zbog usporavanja vakcinacije počeli povremeno da vidimo.
Tu dolazim do moralne dileme koju osobe koje ne priznaju vakcine sigurno ponekad imaju.
Ni oni nikada nisu videli ove strašne bolesti i nemaju iskustva sa njima, nikoga nisu izgubili zbog velikih boginja ili ostali nepokretni zbog polio virusa, jer oni su sve te vakcine primili.
I dalje mislim da je vakcina jako bitna. Svakako postoje losi ishodi, ali su jako retki i nazalost spadaju u kolateralnu stetu na milione ljudi koji su se sacuvali