Da li ste znali da strah predstavlja jedno od osnovnih osećanja koju poseduje ljudsko biće i da nas je on možda učinio onakvim kakvi jesmo. U ovom tekstu ćemo pokušati da Vam približimo kako on funkcioniše, kada je on opasan po zdravlje ali i kako smo se mi kao mladi lekari borili sa njim.
Šta je to strah?
Strah je naš odbrambeni mehanizam. On se aktivira kada postoji neka opasnost i predstavlja, kao što smo već rekli, jednu od osnovnih praiskonskih emocija.
Neki naučnici polemišu da nas je sama evolucija obdarila strahom kao osećanjem. Po njima, evolucija je favorizovala plašljivije životinje koje su bežale na i najmanji znak opasnosti i na taj način imale mogućnost da svoj genetski materijal prenesu dalje.
Vremenom te životinje su imale više mogućnosti za susretanjem sa strahom i učenjem o onome što ga izaziva. Tako se razvila inteligencija.
Kako on funkcioniše?
U našem mozgu, postoji deo koji se zove amigdala, ona ima ulogu u donošenju odluka, reakciji na emocije i obrađivanju memorije.
Kada nas nešto uplaši, recimo lav, aktivira se amigdala koja naš organizam priprema za situaciju bori se ili beži. Ona pokreće čitav niz hormonskih mehanizama koji dovode do lučenja stres hormona, adrenalina, noradrenalina i kortizola.
Oni podižu pritisak, ubrzavaju rad srca, povećavaju koncentraciju šećera u krvi, preusmeravaju krv iz periferije našeg organizma u vitalne organe, podižu tonus mišića.
Naše vidno polje fokusiraju i čine da se osećamo kao da prolaze sati i minuti a u stvari prolaze sekunde. Sećate li se dizanja kose na glavi, to se naš organizam priseća vremena kada smo imali krzno i kada je kostrešenje krzna nas činilo većim i strašnijim.
Šta kontroliše strah?
Sada na red stupaju više funkcije našeg mozga. Hipokampus i prednji režanj mozga se aktiviraju i odlučuju da li je pretnja prava ili lažna.
Ukoliko procene da je lažna, nadvladavaju amigdalu i spuštaju naš organizam na normalni nivo. U suprotnom pokreću nas na akciju.
To objašnjava ljubav pojedinih ljudi prema horor filmovima i opasnim situacijama. Oni uživaju u adrenalinu koji se oslobađa a sa druge strane njihov mozak razume da to nije stvarno, mada neki i preteruju i u tom preterivanju mogu da izgube život…
Kada je strah opasan po zdravlje?
Sama činjenica da se naš organizam stvara hormone koji podižu pritisak i koncentraciju šećera u krvi je faktor rizika po zdravlje.
Zamislite nekoga ko je pod konstantim strahom (vojnici u ratu, policajci, vatrogasci, lekari…), u jednom trenutku, naš organizam ne može da podnese sve to. Dolazi do poremećaja sna, ishrane, anksioznosti i depresije, nemogućnošću skretanje misli sa stvari koje nas opterećuju i stvaranju fobija, skoku pritiska, razvoju šećerne bolesti i srčanih problema.
Kako se mi borimo protiv straha kao lekari i šta vama savetujemo?
Borba protiv straha je teška i ne može se rešiti za jedno popodne ili jedan dan. Rešenje je u razumevanju onoga što nam se dešava, racionalizaciji problema i njegovom rešavanju.
Drugim rečima, sa strahom se treba suočiti i preduzeti sve što je potrebno da biste ga savladali. Bežanje je možda rešenje ako vas juri pravi lav, ali budimo realni u životu postoji više onih drugih „lavova“ , e vidite, njih treba strpati u „zoološki vrt“ ili im dati „ činiju sa mlekom“.
Za većinu stvari postoji rešenje, ali suština je naći ravnotežu i promeniti ono što možete, ali i prihvatiti činjenicu da neke stvari ne mogu da se promene.
Nama lično je najviše pomoglo shvatanje da postoje stvari na koje ne možemo da utičemo. Znate, najveći strah lekara je da ne naudi pacijentu, ko nema taj strah ne treba da bude lekar.
Nama se nekako kroz praksu uvukla u ruke rutina i činjenica da smo najsigurniji kada uradimo sve što možemo. Prosto kada date svoj maksimum za nešto, nemate razlog za kajanje da ste nešto propustili. A faktor koji se zove „ viša sila“ stvarno počinje da igra glavnu ulogu.
Za kraj ću ubaciti citat iz meni omiljene knjige i serijala „ Dina peščana planeta“ Frenka Herbert , koji i sada ponekad citiram:
„Ne smem da se bojim, strah je ubica uma. Strah je mala smrt koja donosi potpuno brisanje. Spremno ću se suočiti sa strahom. Dopustiću mu do prođe preko mene i kroz mene. A kada bude minuo, upraviću svoje unutrašnje oko da osmotrim tragove koje je ostavio. Ali tamo kuda je strah prostrujao neće ostati ničega. Preostaću samo ja”.
