Kako godine prolaze, život mi se čini kao niz stepenica koja vode nekuda.
Kada smo bili deca igrali smo se i trčali, bilo nas je briga za sve.
Kada krenemo u školu i dalje smo deca u šarenom svetu igre, ali ipak drugačija deca, deca koja su na drugom stepeniku i koja nešto uče.
Sledeći stepenik je fakultet, opcioni jer ga neki i preskoče, ali to je stepenik ulaska u društvo gde i dalje učimo, ali učimo i kako da budemo ozbiljni ljudi.
Odvojili smo se od roditelja i sami smo sa svojim odlukama.
Rastemo i dalje.
Oni koji su preskočili deo sa fakultetom su već na stepeniku posla i tog ulaska u društvo i odrastanja, ali igramo se i dalje.
Dolazi stepenik braka i učenja života sa nekim. Taj deo života je, ako da Bog, praćen stepenikom dece.
Taj stepenik nas podseća kako je bilo kada smo bili deca i kako opet kroz igru da budemo deca, meni je sada i najdraži jer kroz igru sa decom ne žalim za vremenom kada sam bio dete i kada je sve bilo prostije.
Dalje stepenike ne znam, ali daće Bog saznaću i za njih i pisati i o njima.
