Gubitak

Gubici su nešto univerzalno sa čime se svi susrećemo tokom života.

Bez obzira kom društvenom sloju pripadamo, u kom vremenu živimo, njih ne možemo izbeći i deo su prirodnog toka odrastanja i sazrevanja svake osobe.

Ipak pored svih tih činjenica, oni su neprijatni, često bolni i nismo pripremljeni za suočavanje sa njima.

Posledica toga je žaljenje i tugovanje.

Kako bismo pomogli sebi ili drugima koji prolaze kroz taj proces važno je da razumemo šta se događa, koje su sve strategije suočavanja i koliko vremena je potrebno da prevaziđemo i adaptiramo se na nove okolnosti.

Sa kakvim gubicima se najčešće suočavamo?

Gubitak može biti prekid radnog odnosa, gubitak doma, zdravlja, gubitak bliske osobe u vidu raskida, preseljenja u drugi grad ili gubitak u slučaju smrti koji smatramo najintenzivnijim jer je nepovratan i trajan.

Kod nekih drugih gubitaka može da postoji nada i realna mogućnost povratka onoga što smo izgubili.

Možemo ih svrstati u nekoliko kategorija:

Razvojni gubici: njih često možemo da predvidimo i sastavni su deo odrastanja i sazrevanja (npr. Dolazak mlađeg brata/sestre gde prvo dete ostaje bez dela pažnje od strane roditelja)

Gubici izazvani stresnim i traumatskim događajima, kao u situacijama ratova i prirodnih katastrofa.

Postepeni gubici koje možemo doživljavamo kod nekih fizičkih oboljenja

Skriveni gubici su oni koji su manje vidljivi i prepoznati u okolini, kao što je gubitak osoba koje su skrivane od očiju javnosti, zatim oni koji su povezani sa osećajem stida, kao i oni kojima se zbog kulturoloških uslova umanjuje ili uopšte ne priznaje važnost (prirodna smrt osobe u poznoj starosti).

Nejasni gubici su posebno teški za suočavanje kao u slučaju nestalih osoba ili prekida odnosa pod nejasnim okolnosima.

Usled suočavanja sa ovom vrstom gubitka često dolazi do unutrašnjeg konflikta.

Da li odustajanje od nadanja i pomirenje sa gubitkom znači nelojalnost i odustajanje od izgubljenog?

Nasuprot tome je emocionalna bol i nemir koji nosi nadanje, iščekivanje i neizvesnost.  

Suočavanje sa gubicima je individualna stvar

Ne postoji univerzalna formula kako bi trebalo da se suočimo sa ovim neprijatnim iskustvima, svaka osoba reaguje na drugačiji način i to je važno da razumemo i poštujemo.

Prvo, emocije koje se jave nikako ne treba potiskivati i ignorisati.

Čest savet “moraš biti jak/a” uglavnom nije ono što je potrebno osobi da čuje.

Ispoljavanje tuge otvoreno ili u sebi kroz povlačenje, zatim kroz bes i ljutnju potpuno su normalne reakcije i predstavljaju način da se suočimo i prihvatimo ono što se dogodilo.

Nekada su potrebne nedelje da osoba poveruje šta se zaista dogodilo i otpočne proces žaljenja.

Neki ljudi su skloni da zamene osećanja tuge suprotnim osećanjima (napad smeha na sahrani nije retkost i predstavlja jedan od odbrambenih mehanizama).

Intenzitet procesa suočavanja sa gubitkom se ogleda kroz spektar emocionalnih, telesnih i mentalnih reakcija i ponašanja.

Tugovanje je prirodna reakcija i ima svoje faze, mada ne postoji ispravan i pogrešan način.

To je potpuno individualna stvar i zavisi od stukture ličnosti, životnog iskustva, ličnog stila suočavanja sa teškoćama, religioznosti, stepena bliskosti sa izgubljenim i drugih faktora.

Ono što je važno istaći jeste da je to poces koji zaheva vreme i da ga nikako ne treba požurivati.

U nekim slučajevima traje nekoliko nedelja dok ponekad traje i godinama.

Kada se tugovanje zakomplikuje?

U praksi se nekada dešava da se osoba zaglavi u nekoj fazi procesa tugovanja.

Iako je taj proces individualna stvar, neke situacije mogu biti alarm kada treba da obratimo posebnu pažnju.

To su situacije kada je prošlo više od 12 meseci, kada upražnjava preterane aktivnosti bez doživljaja gubitka, preuzima simptome bolesti izgubljene osobe, prisustvo različitih psihosomatskh poremećaja, promene u bliskim odnosima sa drugim ljudima, preterano intenzivni ili neadekvatni načini izražavanja emocija, izolacija, različiti štetni i rizični oblici ponašanja (npr samopovređivanje ili upotreba psihoaktivnih supstanci), naglašena potištenost.

Ovi aspekti ukazuju da treba potražiti stručno mišljenje ili pomoć.

Uloga stručnjaka jeste da podrži klijenta i pomogne mu da na najbolji način izrazi sebe i svoja osećanja.

Nekada je potrebno suočiti se sa nedovršenim poslovima i nerazrešenim sukobima u odnosu na izgubljenu osobu, ukoliko ih ima, ili osvestiti emocionalne zabrane i blokade koje koče osobu da nastavi dalje.

Tugovanje je proces koji zahteva vreme i strpljenje.

Traganje za ličnim resursima za prevladavanje i prihvatanje spoljašnjih sistema podrše, gde spadaju porodica, prijatelji, stručna lica koja pružaju pomoć jeste dobar znak i put ka oporavku.

Krajnji cilj je prihvatanje promene koju gubitak donosi i integrisanje sebe u novi identitet ili društveni kontekst.


Autor teksta: Nataša Oparnica Vračar, psiholog

+381 64 49 32 129
[email protected]

POSTAVI KOMENTAR

Molimo Vas unesite svoj komentar!
Molimo Vas unesite svoje ime