Dragi naši papirni recepti otišli ste iznenada iz naših ordinacija a niste nam ni zdravo rekli.
Eh recepti, recepti… Moja desnica ruka će vas zauvek pamtiti.
Prsti će me sigurno još dugo boleti a zimi će se sigurno, nostalgično grčiti i probadajuće prisećati dvestotog ručno napisanog recepta.
Zadnji dan sa vama ću ja lično pamtiti po četiri bloka recepata koje sam uvek morao da nosim na teren sa sobom. Ta prijatna težina tih 400 komada vašeg roda će me dugo srećno proganjati i povremeno me terati da nesrećno podižem sada laku torbu svaki put kada budem kretao na teren.
A bili ste nam jako korisni.
Još se sećam presrećnog izraza lica pacijenata koji su posle višesatnog čekanja izlazili iz moje ordinacije sa gomilom recepata u svojim rukama.
Šta će oni sada nositi?
Sada će tužno ići od apteke do apoteke i pokazivati samo svoju zdravstvenu knjižicu, trudeći se da zapamte da elektronski recepti mogu da se podignu 7 dana pre i 7 dana posle propisivanja za više meseci.
Više neće morati tako često da dolaze u dom zdravlja, neće se više sklapati prijateljstva, deliti jadi i muke bolesti, igrati šah ili čitati novine a možda upoznavati srodne duše koje samo dom zdravlja može da spoji.
Nama medicinarima ćete posebno nedostajati. Kako će se ove mlade generacije lekara učiti multitaskingu i svemu što iz toga proizilazi.
Napoleon bi sigurno bio oduševljen mojim uspehom pregledanja pacijenata, pisanja, kucanja i udaranja pečata, da je ovde sa nama sigudno bi mi rekao svaka čast i svakom svom generalu podelo po blok recepata pa da vide svi kako se osvaja Evropa.
O učenju brzog i ružnog pisanja da ne govorimo, sada će svi doktori pisati lepo i čitko, odmorno se smeškati dolazećim pacijentima i deliti bombone umornim bakama.
Meni lično će najviše nedostajati terapijsko udaranje pečata po vama. Svo ono izbacivanje stresa koje nastane po udaranju desetog recepta sigurno ne može da zameni ni nekoliko seansi kod psihoterapeuta.
Sada ću morati da udaram pečat samo po dinosaurusima uputima i kartonima koji se i dalje hrabro drže i nikako da odu u davno zasluženi zaborav.
A možda, možda ću konačo moći da izvadim svoj prašinom prekriveni neurološki čekić i u potrazi za izgubljenim refleksima pomognem i sebi i drugima. Možda ću čak staviti i baterije u svoj davno zaboravljeni otoskop i pregledati poneko uvo.
Dragi naš papirni receptu, otišao si, zdravo rekao nisi…
Ali ovo teraputsko lupanje pečata… 😂😂😂😂
Baš vas volim, oboje!
Hvala puno ! Malo smeha ne može da škodi ! 🙂
Браво, драги наши доктори и пријатељи :). Одавно се нисам слађе насмејао, одличан је текст 🙂
Hvala ! 🙂