tv

Stižem kući, raspremam se, otvaram frižider i spremam nešto za jelo. Sedam na krevet, uzimam daljinski u ruke kad ono… ništa.

TV je u kvaru.

Šta sada da radim, hvata me i blaga panika. Toliko „zabave“ i „fantastičnih“ doživljaja po minutu odlazi u zaborav. Ne ostaje mi ništa drugo nego da… pročitam nešto!?

Kakvo otkrovenje, knjige, tekstovi na netu, prašina sa regala koja slavi drugi rođendan, emisije koje imaju smisla na youtubu…

Dani prolaze a ja sve manje znam a sve više ne znam… blaženstvo.

Nakon dve nedelje, stiže tv iz servisa. Gledam ja njega, gleda i on mene. Upalim ga čisto da proverim da li radi.

Ahhhh sve je ok, simpatije se vraćaju.

Tu je sve, presipanje iz šupljeg u prazno, prodavanje magle, primati koje je evolucija zaboravila, raspevani jad i našminkana beda. Tu je i čemer ne brinite, samo se on ponosno preselio na trafike. O njemu nekom drugom prilikom 😉

Posle nekog vremena shvatim da me gomila smeća po minutu zatrpava takvom silinom da krećem da paničim… da li se to i anksioznost javlja?

Nije bitno druže stari, mogu ja bez tebe a možeš i ti bez mene.

I eto, živimo zajedno u neverovatnom skladu. Ja ga ne gledam a on eto radi sat vremena dnevno čisto da mu dam to zadovoljstvo. Vreme će proći, doći će na njegovo mesto neki noviji, veći i lepši. Jad će biti veći a beda šljašteća no ikada… i sve ću to moći da gledam mnogo čistije i lepše.

Znaš šta druže stari a i budući, a da se gledamo mi u nekom drugom životu, šta kažeš?

POSTAVI KOMENTAR

Molimo Vas unesite svoj komentar!
Molimo Vas unesite svoje ime