Stižem kući, raspremam se, otvaram frižider i spremam nešto za jelo. Sedam na krevet, uzimam daljinski u ruke kad ono… ništa.
TV je u kvaru.
Šta sada da radim, hvata me i blaga panika. Toliko „zabave“ i „fantastičnih“ doživljaja po minutu odlazi u zaborav. Ne ostaje mi ništa drugo nego da… pročitam nešto!?
Kakvo otkrovenje, knjige, tekstovi na netu, prašina sa regala koja slavi drugi rođendan, emisije koje imaju smisla na youtubu…
Dani prolaze a ja sve manje znam a sve više ne znam… blaženstvo.
Nakon dve nedelje, stiže tv iz servisa. Gledam ja njega, gleda i on mene. Upalim ga čisto da proverim da li radi.
Ahhhh sve je ok, simpatije se vraćaju.
Tu je sve, presipanje iz šupljeg u prazno, prodavanje magle, primati koje je evolucija zaboravila, raspevani jad i našminkana beda. Tu je i čemer ne brinite, samo se on ponosno preselio na trafike. O njemu nekom drugom prilikom 😉
Posle nekog vremena shvatim da me gomila smeća po minutu zatrpava takvom silinom da krećem da paničim… da li se to i anksioznost javlja?
Nije bitno druže stari, mogu ja bez tebe a možeš i ti bez mene.
I eto, živimo zajedno u neverovatnom skladu. Ja ga ne gledam a on eto radi sat vremena dnevno čisto da mu dam to zadovoljstvo. Vreme će proći, doći će na njegovo mesto neki noviji, veći i lepši. Jad će biti veći a beda šljašteća no ikada… i sve ću to moći da gledam mnogo čistije i lepše.
Znaš šta druže stari a i budući, a da se gledamo mi u nekom drugom životu, šta kažeš?
