Kako vreme prolazi i godine iskustva se ređaju sve mi se više čini da pacijenti nas, medicinsko osoblje posmatraju kao robote koji na pritisak dugmeta moraju da urade ono što se od nas očekuje.
Robote koji nemaju pravo na pauzu, doručak ili odlazak u toalet.
Možda ovo vama zvuči malo grubo, ali ne mogu da se otmem tom utisku, pogotovo kada u 10 h ujutru ili 16 h popodne odem na pauzu, eventualno trknem do toaleta ili možda nešto uzmem da ručam.
Ne mogu da kažem da to svi pacijenti misle naravno, ali opet ponekad kada vidim taj optužujući pogled pun oštrica leda ne mogu a da ne osetim hladnu jezu koja mi prođe kroz kičmu…
Zašto je to tako?
Da li je za to kriva sveprisutna kompjuterizacija i lagano potiskivanje pacijenata kao ljudskih bića, njihovo pretvaranje u brojke i lekove na ekranu, kao i posledica androidizacije društva, sve bržeg načina života i želje da bude sve instant…
Ili možda neke zvezde koja sija i mistično nam govori da je vremena sve manje i da moramo da žurimo sve više…
Ne znam…
Ok, razumem ja pacijente, nisu oni tu da bi se provodili.
Oni su došli jer imaju muku.
Ljuti su oni tada na sebe i na nas, jer njihova muka je od naše gladi veća.
Stoji, ponekad je muka stvarno veća, tada se preskače doručak, odlazak u wc i sve ostalo.
Ja uvek, pre odlaska na pauzu, baš iz tog razloga, pregledam kartone da vidim ko je zašto tu.
Naš medicinski posao je takav, pauze su retke a i budimo realni, često nam se dešava da preskočimo pauzu ili je skratimo.
A stvar je prosta, mi smo ipak ljudska bića, pauzu koju pravimo od 10:00 do 10:30 i 16:00 do 16:30, ne pravimo samo zbog nas, nego i zbog vas, verovali ili ne.
U proseku, do pauze ja imam 30-tak pacijenata i moj mozak posle tog tridesetog već počinje da štuca, koncentracija mi pada šećer se od gladi spušta i vreme je za pauzu.
Ne bih želeo da zbog tog 31. pogrešim i nekom naudim, to je i osnova medicine, ali i osnova funkcionisanja ljudskog mozga.
Nama treba pauza jer imamo ograničenu moć funkcionisanja.
Nije lako, ni vama ni nama, to stoji.
Treba tu naći balans.
Ja lično sa mojim pacijentima nemam mnogo problema na tu temu.
Bude kad kad poneko nestrpljiv.
Ali ja odmah to pokušam da izgladim i kažem „Nemam toalet u ordinaciji, a i restoran je na drugom kraju grada…“ kroz smešak nastavim dalje.
Dakle, odgovor na pitanje je da jeste, jesmo i mi ljudi , sa sve manama, vrlinama, ručanjem, večeranjem i odlaskom u toalet.
